Pri­re­dio: mr Ve­se­lin Dr­lje­vić


Ovom pri­li­kom je Ka­ra­đor­đe po­klo­nio voj­vo­di Mi­ni kri­vu tur­sku sa­blju i sre­br­nu ku­bur­li­ju, a Ka­ra­đor­đev voj­vo­da Mu­tap La­zar po­bra­ti­mio se sa Mi­nom.
Pre­da­nje je za­pam­ti­lo su­sret iz­me­đu Ka­ra­đor­đa i Mi­ne Ra­do­vi­ća:
„Na če­lu Br­đa­na do­šao je mla­di voj­vo­da Mi­na Ra­do­vić iz Mo­ra­če. Odje­ven je u naj­ljep­še voj­vod­sko odi­je­lo sa sjaj­nim to­ka­ma na gru­di­ma i pod oruž­jem. Voj­vo­da se sre­te i po­zdra­vi sa Ka­ra­đor­đem. Kre­ne da mu po­lju­bi ru­ku kao Vo­ždu i kne­zu Srp­sko­me, ali ga Ka­ra­đor­đe sre­te ri­je­či­ma: – Ne­će­mo ta­ko, voj­vo­do. Sta­ri­ja je tvo­ja ne­go mo­ja. Ti si se pr­vi od­met­nuo i bor­bu sa Tur­ci­ma po­čeo, ne­go da se po­lju­bi­mo i za­gr­li­mo kao bra­ća i dru­go­vi“.
Su­sret srp­skog vo­đe i pred­stav­ni­ka Cr­ne Go­re i Br­da, do ko­jeg je do­šlo u se­lu Bu­ko­vi­ku kod Sje­ni­ce, či­ta­va voj­ska je po­zdra­vi­la puc­njem i pje­smom.
Kod Mo­ra­ča­na i Rov­ča­na se i da­nas pre­pri­ča­va aneg­do­ta o su­sre­tu ove dvi­je brat­ske voj­ske. Ta­da je Ka­ra­đor­đe pi­tao voj­vo­du Mi­nu ko je naj­bo­lji ju­nak u nje­go­voj dru­ži­ni, ko­ji, ne dvo­u­me­ći se, mu uka­za na Jo­va­na Vuk­sa­no­va Ra­ko­če­vi­ća. Ka­da ga Ka­ra­đor­đe upi­ta ko­li­ko je po­sje­kao gla­va, Mi­na mu od­go­vo­ri: „Po­sje­kao je 30 gla­va“. On­da Ka­ra­đor­đe re­če voj­vo­di Mi­ni: „E moj voj­vo­da, a moj Mu­tap La­zar ot­kad sva­ne dok ogri­je sun­ce po­si­je­če 130 gla­va“, on­da nje­mu Mi­na ka­že: „E Go­spo­da­re, la­ko je Mu­ta­pu sje­ći sa ha­ta sa­bljom i to azi­ja­te Tur­ke, ali moj Vuk­san sa opa­na­ka po­si­je­če 30 gla­va lju­tih po­tu­ri­ca.“
Su­de­ći po Ka­ra­đor­đe­vom pi­smu od 30. ma­ja upu­će­nom voj­vo­di Plja­ki­ću, iz­ra­že­no je Vo­ždo­vo pri­jat­no iz­ne­na­đe­nje zbog su­sre­ta s Br­đa­ni­ma i Va­so­je­vi­ći­ma i u isto vri­je­me je is­tak­nut zna­čaj nji­ho­vog ustan­ka: „I ja­vlja­mo ti ka­ko smo se vra­ti­li od Su­vo­do­la, ka­ko smo pa­šu raz­bi­li i do­šli u Sje­ni­cu. I sju­tra­dan do­đo­še nam od Va­so­je­vi­ća i Br­đa­na 350 mo­ma­ka i no­ći­li su dvi­je no­ći kod nas i fa­la bo­gu sa­da smo se sa nji­ma sje­di­ni­li i sa­da nam je otvo­ren put u Cr­nu Go­ru i da­li smo im dže­ba­ne i kre­me­nja i Adži Pro­da­na sa ne­ko­li­ko voj­ske je­smo opra­vi­li sa nji­ma te su oti­šli u nji­nu na­hi­ju. I Tu­ra­ka ni­gdje ne­ma po se­li­ma, sve se sa­bi­lo u ka­sa­be i već se ova­mo za­ra­ti­lo do Cr­ne Go­re.“
Ove dvi­je udru­že­ne voj­ske su ubr­zo oslo­bo­di­le Sje­ni­cu i u že­sto­koj bor­bi po­tu­kle peć­ko­ga Na­um-pa­šu. U ma­ju mje­se­cu ubr­zo je oslo­bo­đen i No­vi Pa­zar.
Vi­jest o za­u­ze­ću Sje­ni­ce i sa­stan­ku voj­vo­de Mi­ne Ra­do­vi­ća i Ka­ra­đor­đa ohra­bri­la je her­ce­go­vač­ka i brd­ska ple­me­na te su se Žu­plja­ni, Pi­vlja­ni, Drob­njci, Mo­ra­ča­ni, Usko­ci, Rov­ča­ni i dru­gi, di­gli na usta­nak. Ja­kim sna­ga­ma na­pa­da­li su i utvr­đe­ne tur­ske gra­do­ve: Plje­vlja, Fo­ču, Nik­šić, Gac­ko, Ko­la­šin i dru­ga mje­sta po Ra­škoj. Za­u­zi­ma­njem No­vog Pa­za­ra Ka­ra­đor­đu je sti­gao glas da ve­li­ka tur­ska voj­ska na­di­re iz prav­ca Ni­ša i da su ne­ki srp­ski od­re­di po­ra­že­ni kod Ka­me­ni­ce. Ka­ra­đor­đe je od­mah na­pu­stio za­u­ze­ta mje­sta i po­vra­tio voj­sku da bi spri­je­čio Tur­ke da osvo­je oslo­bo­đe­nu te­ri­to­ri­ju. O ovo­me je oba­vi­je­stio i cr­no­gor­skog vla­di­ku Pe­tra I, ko­ji je bio do­šao na­do­mak Nik­ši­ća sa Ka­tu­nja­ni­ma da po­mog­ne Br­đa­ne i Her­ce­gov­ce. Ta­ko je pro­pao plan voj­vo­de Mi­ne i vo­žda Ka­ra­đor­đa o oslo­ba­đa­nju Ko­la­ši­na od Tu­ra­ka i po­ve­zi­va­nja oslo­bo­đe­nih te­ri­to­ri­ja sa Cr­nom Go­rom i Sr­bi­jom.
Na mol­bu voj­vo­de Mi­ne Ra­do­vi­ća, Ka­ra­đor­đe je osta­vio jed­no ma­nje odje­lje­nje svo­je voj­ske ko­je je bro­ja­lo osam­de­set voj­ni­ka. Na Vi­dov­dan, na Sit­noj Lu­ci is­pod se­la Tre­šnje­va odr­žan je zbor sta­nov­ni­štva Gor­njih Va­so­je­vi­ća sa Ka­ra­đor­đe­vim voj­vo­da­ma, Čo­lak An­tom Si­mo­no­vi­ćem, Ha­dži Pro­da­nom Gli­go­ri­je­vi­ćem i Ra­kom Lje­vaj­cem. U to vri­je­me, ne­gdje u Rav­nom Ha­su, sti­gao je i Ka­ra­đor­đe. Po­čet­kom ju­la mo­rao je hit­no da se vra­ti u Sr­bi­ju. Nje­go­ve voj­vo­de su pre­šle iz Va­so­je­vi­ća u Li­je­vu Ri­je­ku, pa u Do­nju Mo­ra­ču (Đu­đe­vi­na). Voj­vo­da Mi­na se sa tim kom­bi­no­va­nim od­re­dom bo­rio po sta­roj Ra­ški. Na Li­mu mu gi­ne bar­jak­tar Mi­jaj­lo Si­mo­no­vić, a na Ta­ri se su­sre­će s va­so­je­vić­kim od­re­dom ko­ji je pred­vo­dio igu­man Ni­ći­for iz ma­na­sti­ra Đur­đe­vi stu­po­vi. U bor­ba­ma po Her­ce­go­vi­ni i Ra­ški od sr­bi­jan­skih voj­ni­ka po­gi­nuo je 21 bo­rac. U Mo­ra­či su se Ka­ra­đor­đe­ve voj­vo­de za­dr­ža­le do sep­tem­bra ka­da su pre­ko Gor­nje Mo­ra­če, Drob­nja­ka i Je­ze­ra, za­jed­no sa Ga­vri­lom Ši­ba­li­jom, pre­ko Ta­re i Li­ma pre­šli u Sr­bi­ju 14/26. sep­tem­bra 1809. go­di­ne. Osta­li su upam­će­ni kao Ši­ja­ci od ko­jih su Mo­ra­ča­ni na­u­či­li ne­ke na­rod­ne pje­sme i dr.
Po­sta­vlja se pi­ta­nje oda­kle su bi­li Ka­ra­đor­đu bar­ja­ci. Ka­da su srp­ski usta­ni­ci do­šli u do­dir s ru­skom voj­skom 1806. go­di­ne, do­bi­li su od Ru­sa no­ve rat­ne za­sta­ve ko­je su bi­le od bo­ljeg ma­te­ri­ja­la. Ka­ra­đor­đe je po­di­je­lio ove za­sta­ve voj­vo­da­ma u kne­že­vi­na­ma i star­je­ši­na­ma u na­hi­ja­ma. Ta­ko je La­zar (Pe­trov) Mu­tap, ro­dom Šće­pa­no­vić iz Ro­va­ca, do­bio rat­ni bar­jak iz Ru­si­je od ko­jeg se ni­je odva­jao do smr­ti. Te­ško je ra­njen u bo­ju na Čač­ku, 1815. go­di­ne. Uvi­djev­ši da mu je do­šao kraj, pre­dao je bar­jak u ma­na­stir Vu­jan. Umro je i sa­hra­njen na dru­gom mje­stu, a ka­sni­je pre­ne­sen u tom ma­na­sti­ru, gdje se za­sta­va nad nje­go­vim gro­bom vi­jo­ri­la do oko 1920. go­di­ne, ka­da je iz dvo­ra u Be­o­gra­du bi­lo na­re­đe­no da se uzme. Da­nas, 2008. go­di­ne Mu­ta­pov bar­jak se na­la­zi u Mu­ze­ju Pr­vog srp­skog ustan­ka u Be­o­gra­du.
(Na­sta­vi­će se)